Пашина чесма

У улици Живка Давидовића, недалеко од Булевара краља Александра, налази се Пашина чесма која је тако названа пошто је на том месту 22. фебруара (7. марта) 1807. убијен београдски везир Сулејман паша. Сулејман пашу су у децембру 1806. заробили Карађорђеви устаници приликом заузимања Београда. Након тога, због сазнања да паша потајно ради на повратку Турака у Београд, устаници су донели одлуку да Сулејман паша са пратњом, 180 коњаника са женама и децом, напусти Београд.

Како у својој књизи "Чесме и фонтане Београда" пише Владимир Буњац, једна прича говори да су ови Турци били без оружја и да је Сулејман паша слутио зло, па је покушао да превари српске устанике који су их пратили тако што је пошао према Авали, а онда скренуо на исток. Мислећи да се ослободио устаничке пратње, Сулејман паша је ишао уз Дубоки поток настојећи да избије на Цариградски друм и њиме настави пут ка Цариграду. Поворка се због предаха и одмора зауставила код тадашњег Шареног извора, тј. Шарене чесме, на месту на коме је данас Пашина чесма. Изненада, сасвим неочекивано, устаници које је предводио Вуле Илић Коларац, а који су пратили турску поворку, опколили су Турке после чега је дошло до сукоба. На том месту је убијен Сулејман паша и свих 180 Турака из његове пратње, а њихове жене и деца су прво одведени у Београд, а затим лађом пребачени у турску тврђаву Видин.

Мада се не зна тачан разлог сукоба код Пашине чесме "историчари су више склони да поверују у срачунати покољ по налогу вожда Карађорђа", а догађаји који су уследили као да томе иду у прилог. Наиме, убиство Сулејман паше и његове пратње као да је био знак за истребљење преосталог турског становништва у Београду. Преживели Турци у Београду покрштени су и живели су у великој немаштини.

Ова дешавања, а нарочито неразумно убиство Сулејман паше и покољ његове пратње код Пашине чесме одјекнули су у Европи и били су повод за почетак новог рата Србије са турском царевином. До велике турске одмазде је дошло 23. септембра (16. октобра) 1813. када су Турци поново ушли у Београд и када је одмах почео погром, убиства, сеча глава, набијања на колац и најтежи кулуци. Неколико дана после уласка Турака у Београд, на главној београдској пијаци је било изложено на продају 1800 српских жена и деце.

У свести народа се Шарени извор стално везивао за Сулејман-пашу и његову смрт, па је тако почео да се назива и Пашин извор, а касније и Пашина чесма. Име се пренело на цело брдо, па је и оно прозвано Пашино брдо. Иначе, насеље Пашино брдо настало је на сасвим другом крају брда од оног где је Пашина чесма и где се одиграо поменути догађај. Пашина чесма је била једна од најјачих чесама у Београду.

Сељаци из Малог Мокрог Луга су на чесму 1927. поставили таблу на којој је писало: "Спомен палим борцима за ослобођење и уједињење отаџбине у ратовима од 1912. до 1918. из села Малог Мокрог Луга." У 19. веку Пашина чесма је била место где су се окупљали Београђани. Ту се долазило на излете, а народ је код ње и дочекивао своје кнежеве (Милоша, Михаила, Александра) када су се из Цариграда враћали у Београд.

Трећепозивачка чесма

Недалеко од Градске болнице, у Чингријиној улици, налази се Трећепозивачка чесма. Пре ње је на том месту била Булбулдерска чесма која је становнике Београда снабдевала пијаћом водом. За ову чесму не постоје подаци како је изгледала, али се зна да је вода са ње била хладна, ледена.

Према постојећим подацима може се рећи да је Трећепозивачка чесма највероватније подигнута за време окупације Србије у Првом светском рату и да ју је обновило Друштво за улепшавање Булбулдера 1927. када је истакнута и спомен плочу са именима бораца Седмог пешадијског пука трећег позива који су изгинули у децембру 1914. у Колубарској бици, у тешким борбама на Варовници бранећи коту 413. Заузимањем ове коте и пробијањем фронта на линији Варовница-Космај аустроугарска армија би дошла у позадину српских армија и довела Србију у безизлазну ситуацију.

Подизањем ове чесме, највероватније 1915. године, Београд и Србија су показали захвалност српским ратницима трећег позива који су учествовали у одбрани града и државе и то не само онима из Седмог, већ и онима из Четвртог, Осмог, Једанаестог и Петнаестог пешадијског пука. На спомен плочи на Трећепозивачкој чесми је написано: "VII пешадијски пук III позива Народне војске својим врлим друговима који витешки падоше за отаџбину на Варовници 1914." Свечаност отварања обновљене чесме обављена је 19. октобра 1982. у присуству више хиљада Звездараца и Београђана.

Фонтана "Лира"

Од звездарских фонтана најмонументалнија је фонтана "Лира" која се налази испред зграде Општине Звездара, у Булевару краља Александра 77.

Фонтана је дело вајара Момчила Крковића и замишљена је као скулптура у облику лире којој млазеви воде замењују жице.